Vitelloni, I

1:11:02

da je ona kriva.

1:11:08

Neæemo o tome. -Ne,
treba da znaju istinu.

1:11:12

Uzmi kotlet, nisi jeo.

1:11:22

Doðavola!

1:11:25

Zašto ste uzeli kip?

1:11:28

Što mi nisi rekao
da ti trebaju pare?

1:11:32

Ne sme da bude
tajni izmeðu nas.

1:11:35

Treba da se oslanjamo jedno na
drugo. Samo jedno drugo i imamo.

1:11:40

Mama je dobra, ali...

1:11:43

ponaša se kao da sam dete.

1:11:46

A tata je uvek zauzet.
Ništa ne zna o meni.

1:11:49

Imam samo tebe,
Fausto. Ako i ti odeš...

1:11:58

Sandrice, nemoj.

1:12:08

Da li me još uvek
voliš, Fausto? -Da.

1:12:12

I naše dete? -Sandrice,
i našu bebu...

1:12:18

Ostaæeš sa mnom?

1:12:22

Da.

1:12:24

Doði. Idemo da prièamo
s tatom. -Neka. -Hajdemo.

1:12:33

TAKO JE FAUSTO
DOBIO OPROŠTAJ I

1:12:35

POLAKO POÈEO DA
TRAŽI NOV POSAO.

1:12:40

NISU MNOGO MISLILI NA
NJEGA KAD SE BEBA RODILA.

1:12:45

DIVNI ADONIS, LIÈIO
JE NA MAMU, TATU,

1:12:48

TETKE, BABU, DEDU,
ÈAK I NA MORALDA.

1:12:51

Kao moj profesor
matematike. Tako je ružan!

1:12:55

SANDRA JE BILA SREÆNA.
JEDNOG DANA ODNELA JE BEBU

1:12:59

DA JE POKAŽE SVEKRU.